Dlakavi & Čupavi

Budimo se odmorni, sveži, čupavi i dlakavi 🙂

Mnogi kamperi, bajkeri, planinari i ostali ljubitelji prirode znaju kakav je osećaj kada podignete kamp po mrklom mraku, a ujutru se iznenađujujete okolinom. Isto se desilo i nama. Probudili smo se na beskrajno zelenoj poljani (Gradačkoj) prošaranoj autentičnim crnogorskim kršem i mirisom poljskog cveća.

Gradačka poljana (ovo stvorenje u desnom uglu nije Jeti 🙂 )

crnogorski krš

Noć provedena na 1400mnv, ujedno i jedna od najviših tačaka na kojima sam spavao, je doprinela dobrom raspoloženju i želji da što pre stignemo u Nikšić. Hteli smo da se konačno okupamo kao ljudi i uživamo u Krupačkom jezeru.

Nikola I – Kralj Crne Gore

Predivan spust od skoro 22km je protekao relativno brzo i za čas smo se obreli u gradu.

Snabdevamo se namirnicama i hitamo ka jezeru.

Usput srećemo momka, koji nas je na opšte iznenađenje obojicu izljubio i pozdravio, kao da se znamo ceo život. Tek kasnije smo se se setili da smo ga negde sreli tokom puta, samo nismo znali gde.

Krupačko jezero

Jezero je bilo toplo, čisto i okrepljujuće za naše smrdljive telesine. Brčkali smo se i uživali, kada su se velikom brzinom nakupili oblaci i ubrzo je pao pljusak. Sačekali smo da prođe, na brzinu se spakovali i uputili magistralom Nikšić-Podgorica, ka Ostrogu, gde smo planirali da provedemo noć

Iako ne volim asfaltne puteve, a još manje prometne magistrale i autoputeve, ovog puta mi je prijalo da vozimo 30km/h, po ravnom putu, ujednačenim ritmom, bez uspona i spusteva.
Tada mi je bilo jasno kako su neki momci uspevali da stignu iz Beograda do mora za 5 dana.

Kretanje po ovakvim putevima jeste brzo i mnogo lakše nego trase koje smo mi birali, ali nosi sa sobom veliki rizik da vas neki pijani kamiondžija zvani Brko oduva sa puta i da to uopšte ne primeti.

Nakon 10 km i 20 minuta vožnje, nalazimo se podno planine Ostroška greda, gde je uklesan čuveni manastir Ostrog.

Pre samog uspona do gornjeg manastira, do koga nas je delilo 10km uspona i oštrih serpentina, smo rešili da prikupimo snagu u nacionalnom restoranu Ostrog.
Gazda kafane nas je bukvalno uvukao unutra.
Tačnije, mene je morao da cima da uđem, jer nisam bio gladan, dok je Oliver već uveliko poručivao veliku porciju ćevapa i pomfrita.

Inače, tokom celog putovanja, moj saputnik me je oduševljavao svojim zdravim apetitom.
Pogotovu kada su nas čekali jači usponi.
Dok sam ja grickao bonžitu, on je slistio svoju porciju i sve to zalio koka kolom i bio spreman za polazak.

S obzirom da smo bili jedini gosti, simpatični gazda nam je prišao i započeo sa pitanjima odakle idemo, gde je cilj…
Predložio je da pre Kotora obavezno svratimo na Lovćen, do Njegoševog mauzoleja, gde “Kralj spava na 5000-6000 m visine”  po njegovim rečima.
Naravno, morao sam da ga ispravim, da to nije tačno i da najviši vrh u Crnoj Gori ne prelazi 2600 m. Nije ga baš zanimalo moje mišljenje, ali je zato uzeo gusle i izveo nam performans na guslama.

Ćevapi u Oliverovom stomaku su se uveliko pretvorili u nitro – pogonsko gorivo i bez problema je savladavao uspone od 8%

Moja bonžita je izgorela čim sam zavrteo pedale, ali mi je prelepa okolina i pogled ka gornjem manastiru davao energiju, te sam uspevao da izdržim taj poslednji napor.

Na platou ispred konaka se nalazilo poprilično dosta ljudi, koji su nas čudno gledali i pitali se kako smo dospeli gore. Jedan gospodin mi je prišao i rekao da smo nepristojno obučeni i da se malo sredimo.
Tražeći zgodno mesto za nas i bicikle, nailazimo na još jednu srodnu dušu i to u nezgodnom problemu.

Žaklina

Žaklina iz Slovenije, bajkerka koja je krenula preko Albanije, Makedonije i dospela na Ostrog.

Pukla joj žica na zadnjem točku, a nije imala rezervnu. Džentlmenski smo se ponudili da sredimo točak i zasukali rukave.

Pošto je Oliver nosio tonu opreme i alata, uspeli smo da nabudžimo točak i sve vratimo na svoje mesto.

Mrak je uveliko pao kada je posao bio gotov, tako da smo uzeli ćebad i sunđere i polegali među sav onaj narod.

Gornji Ostrog

Malo mi je bilo krivo što nisam ni stigao da vidim manastir, niti osetim tu atmosferu, jer smo sve vreme popravljali Žaklinin bajk.

Naravno, nije mi bilo žao, jer smo pomogli devojci u problemu, te sam odlučio da ustanem ranom zorom, kad i svi ostali i odem na bogosluženje.

Toplo strujanje vazduha mi je milovalo vrat i glavu, te sam lako utonuo u san.