Osmi dan našeg putovanja je osvanuo u vedrom i suvom izdanju.
Nakon doručka u “Bjeloboru” i pakovanja stvari uputili smo se ka Crnom jezeru.

Vožnja po jezeru

Pre odlaska na ovaj put, dok sam planirao rutu, gledao sam fotografije predela kroz koje ćemo proći. Crno jezero i ceo taj ambijent mi je posebno zapao za oko i bio sam jako uzbuđen što ću ga konačno videti.
Na rampi se naplaćuje ulaz u park, no mi smo je samo zaobišli i nakon par stotina metara ugledali neviđenu lepotu.

Inače, Crno je samo jedno od 18 jezera, koja pripadaju Nacionalnom parku Durmitor.
Josif Pančić ih je nazvao zajedničkim imenom – “Gorske oči” .

Osećaj koji sam doživeo na obali Crnog jezera je bio kombinacija sreće, spokoja, adrenalina i tuge, što nećemo duže ostati na tom mestu.

Ogledalo

Površina jezera je bila mirna i glatka kao ogledalo, u kome su se ogledali vrhovi Durmitora, medju kojima se ističe Bobotov kuk sa svojih 2525mnv.

Mogao sam gledati u njega satima, dok mi je sveža, zelenoplava voda čistila i umirivala dušu. Osećao sam se kao razigrano dete, trčkarao sam oko jezera, dodirivao svako drvo, peo se ne svaki kamen i forsirao pluća da udahnu što više kiseonika, začinjenog mirisom borova.

u Raju !

Trudno drvo

Ispitivajući floru i faunu okoline, naleteh na zmiju koja se u tom momentu gostila tek uhvaćenom žabom.Ukočeno sam posmatrao pomalo odvratnu scenu gutanja jadne žabe.

Mljac mljac

Tog dana smo planirali da stignemo do Nikšića, udaljenog oko 80km od Žabljaka, pa smo morali da prekinemo uživanje u Crnom jezeru i njegovoj okolini i krenemo put Šavnika.

Ka Šavniku

Novoizgrađena magistrala Žabljak-Boka Kotorska nas je vodila kroz prelep predeo, ostavljajući masiv Durmitora u pozadini.

U blizini Šavnika, se odlučujemo da posetimo Kanjon Komarnice, poznatiji kao Nevidio, poslednji osvojeni kanjon u Evropi.
Prolazimo pored jezera prelepog jezera Pošćenje i ubrzo se uveravamo zašto se kanjon zove Nevidio.

Zato što se ništa ne vidi…

Pošto ništa nismo videli, odlučujemo da ručamo u jednoj kafani pored puta, gde saznajemo više info o kanjonu.

Naime, veći deo kanjona se nalazi u večitoj senci, jer zbog okomitih stena sunčevi zraci ne mogu da dopru do dna. Prolazak kroz isti, nije moguć bez vodiča i posebne opreme. “Cijena : sto euri”

Odron na putu koji smo pukom srećom zaobišli.
Srećom, Oliver je imao dobru i jaku baterijsku lampu, pa je na vreme video i zaustavio se.
Desno od njega je bila provalija…

Nastavljamo put ka planiranoj destinaciji, gradu Nikšiću, do koga nas je delilo 50ak km. Prolazimo Šavnik, selo Mokro (a mi suvi?!?) i nakon 22 km nailazimo na Gradačku poljanu, gde nas hvata potpuni mrak.

Odlučujemo da raširimo šatore, jer nas je do Nikšića delilo još 25km, a halucijancije i prividjenja su bila sve jača.


Od ostataka drvenih gajbica koje smo pronašli palimo vatru i “spremamo” večeru. Na spavanje odlazimo sa razmišljanjem kako smo proteklog dana imali fenomenalne vremenske uslove za vožnju.

Zanimljivo je da smo svih  66 km pređenih tog dana boravili u visinama iznad 1000 mnv.