Koliko je krevet dobra stvar, to nije normalno – mi je bila prva misao kada sam se probudio.

Tog dana, plan je bio da stignemo na Žabljak, od koga nas je razdvajalo 70 km, 2 jaka uspona i preko 1150m visinske razlike.Obilno smo doručkovali i spakovali suve i oprane stvari koje je Lalova majka celu noć sušila u kuhinji na šporetu “Smederevcu” (neizmerno joj hvala na tome).
Pozdravili smo se i zahvalili našim dobrim domaćinima i seli na naše rage.

Spavanje u toplom krevetu u kombinaciji sa domaćom kuhinjom je dalo odličan rezulat u vožnji. Zaleteli smo bajkove kao prvog dana polaska, po kvalitetnom asfaltnom putu koji vodi preko Kosanice i Đurđevića Tare do Žabljaka. Tim tempom bi smo stigli do odredišta za par sati vožnje, ALI….


Nagađate šta sledi?
Naravno da znate, bravo za vas, pogodili ste, mada nije bilo teško…
Pošto nismo daleko odmakli od civilizacije, ubrzo smo našli smo jednu novoizgrađenu vikendicu i ispod terase se sakrili od PLJUSKA!
Pokisli smo taman toliko, da se skroz skinemo goli i da promenimo garderobu.
Dok smo se presvlačili, pažnju nam je privuklo neritmično lupkanje i kuckanje koje je dopiralo iz unutrašnjosti kuće. Obojica smo u isto vreme pomislili da kuća ipak nije napuštena, jer se udaranje na momente pojačavalo, stišavalo, pa prestajalo. Pokušali smo da doviknemo gazdu, ali se niko nije odazivao i udaranje je prestalo. Pomalo jeziva situacija je zauvek ostala misteriozna, pošto smo odmah, po prestanku kiše, krenuli da pedalamo. Ako mene pitate, to su bili duhovi.

U blizini Kosanice nas je sačekala armija ovaca i naravno kiša, ali ovog puta nismo stali, već onako mokri nastavili da vozimo, sve do eko-krčme Kosanica, gde nas je jak pljusak ipak naterao da sidjemo sa bajkova.

Kafana-krčma je baš bila po mom ukusu – prelep etno ambijent, drveni inventar, narodna nošnja, gusle… su mamili da ostanemo. Bedak je bio, što smo samo u prolazu i nismo se mogli zadržavati.

Eko krčma Kosanica

Mnogo sam se “nasikirao” zbog toga, te sam morao da zamolim ljubaznog gazdu, da mi sipa jednu domaću lozu.
Inače, Kosanicu zabeležiti kao obavezno odmorište , svima koji prolaze kroz taj kraj. Pored lepog ambijenta i domaće rakije, možete pojesti nešto, što se tog dana nalazi na meniju.
U zavisnosti od doba godine i vremenskih uslova to može biti ovca, koza, govedo, vo ili u našem slučaju foka, koje usled obilnih padavina, bez problema doplivaju do ovog mesta.
Ipak smo iskulirali klopu, pošto nismo potrošili ni polovinu doručka u Pljevljama i izašli napolje da proverimo vremenske uslove.

Zbog obilnih padavina, Oliver je resio da napravi pončo od cirade, a ja kamašne od istog materijala sa dodatkom najlonskih kesa.
Kako je to ispalo, vidi se na sledecoj slici :

Cirada+najlon+kese=zaštita od kiše

U tom momentu se  niotkuda stvorio automobil i  približio se velikom brzinom .
Ako se dobro sećam, bila je to Lada Žiguli
a iz nje je tresla hardcore narodna muzika, u fazonu “Neee pitaj me zašto živim u kafani ja…”
(iz filma, Mi nismo anđeli 1.deo)

Iz kola izlaze 2 vrlo pijana brkata momka, naših godina i odmah povikaše u našem pravcu:
IMAL’ OĐE GAZDE ?

Zauzeti oko seckanja cirade, nismo obraćali pažnju na njih, ali ovaj pijaniji ( i brkatiji ) još jednom ponovi pitanje. Pošto nije dobio odgovor, protutnjao je pored nas, onako zakrvavljenih očiju i ušao u kafanu.

Kiša je polako jenjavala i mi smo bili spremni za polazak.
Pošto smo i dalje bili interesantni brkatim momcima, upitaše nas u kom pravcu idemo.
Kada smo rekli da planiramo da spavamo na Žabljaku, počeli su sa već viđenim dokazivanjem, kako će nam oni naći i organizovati smeštaj, za male pare…


Pozivali su razne brojeve, razgovarali i nakon toga nam rekli da se javimo nekom Milanu i kažemo da nas je uputio “ONAJ NJEGOV, što je radio kod njega, zna ON koji…” i dobićemo smeštaj za sitnu lovu.

Već smo videli da od toga nema ništa, no ipak smo iz strahopoštovanja, zapisali brojeve i krenuli put Đurđevića Tare.

Do čuvenog mosta na Đurđevića Tari smo uživali u spustu dugom 11 km, kroz natopljene livade Kosanice.

Taman kada smo stigli do mosta, jedan momak se spremao da izvede bandži džamp, postavljen na platformi visokoj 152 m.

Most na Đurđevića Tari

Most na Đurđevića Tari

Dug je 365 m, visok oko 170 m, jedan od najviših u Evropi, most na Đurđevića Tari je iza sebe imao dugu i burnu istoriju.
Koga zanima, može pročitati više o tome na ovom linku.

Čekao nas je posledji napor tog dana – 22 km uspona do Žabljaka.
Oliver je dobio napad snage i ostavio me još posle druge serpentine, dok sam ja lagano klackao i razgovarao sa novostečenim prijateljem – džukcem koji se pojavio iz žbunja i pratio me nekoliko kilometara.


Negde na pola puta, pored mene prolazi kombi, usporava i kreće da vozi paralelno sa mnom.
Vozač je počeo da me ispituje, gde idemo, gde ćemo spavati itd. Predložio mi je da se okačim za vrata da mi malo pomogne, tj. da me pošlepa.
Obilazimo Olivera, koji mi kroz šalu dobacuje da “varam”. Vozač mi govori da ima smeštaj, kamp, tuševe i sve uslove da spavamo kod njega, cena je prava sitnica (koliko se sećam, kamp 8 eur po šatoru +2 za tuševe) . Dodao mi je vizit kartu, da mu se javimo kad stignemo gore.
U tom momentu se javlja na mobilni i potpuno zaboravlja ne mene, okačenog o njegov kombi. Naglo je ubrzao, počeo da seče krivine i opasno približava ivičnjaku…
Videvši da će đavo odneti šalu, pustio sam kombi i ostavio mog “pomagača” u svom razgovoru. Verovatno nije ni primetio da sam se otkačio.

Krave igraju fudbal

Put me vodi kroz prelep pejsaž, ali kako se dan bližio kraju, nisam mogao puno da zastajem, pogotovu što nismo imali obezbeđen smeštaj.

Po dolasku do Žabljaka, išao sam od kuće do kuće ispitujući za najjeftiniji smeštaj. (15-20-25 eur po osobi).
Utom dolazi Oliver i smeštamo se u skromnu sobicu prekoputa hotela Bjelobor. Pošto je bilo dosta hladno, založili smo “smederevac” i okačili mokre stvari da se suše.
Večerali smo u hotelu Bjelobor, odgledali utakmicu sa Mundijala i otišli na spavanje.


klik za download