Ajde ustaj“, zaorilo se našom sobom. Policajac nam je dao 15 minuta da spakujemo stvari i napustimo prostorije. Isto kao u vojsci…

Ubrzo smo se našli u kafani pored policijske stanice, u društvu našeg domaćina iz MUP-a i gazde kafane.
Mračna i jeziva atmosfera od predhodne noći se nastavila, te smo na brzinu ispili kafu, obnovili zalihe hrane u prodavnici i krenuli put Pljevalja, kroz oblast poznatiju kao Hercegovačka Goleša.

Hercegovačka Goleša

Čuda prirode

Sledio je uspon dug 20 km kroz potpuno nenaseljenu teritoriju, doduše po solidnom asfaltnom putu, po kome su se samo kretale aveti, duhovi, čudne leteće spodobe i nas dva ludaka.

Magija i energija celog tog kraja nas je obojicu dovela do čudnog stanja ludila, te smo odlučili da stanemo i odmorimo.

Adidas Slanina

Da nije bilo moje sremačke Adidas slanine, koju smo smazali u slast, teško da bi uspeli da normalni nastavimo put ka Krnjači i usponu na 1280mnv.
Još jednom se pokazalo da je domaća `rana lek za dušu i telo, pa nije ni čudo da su ispevali Pesmu o slanini u kojoj je sve  lepo objašnjeno. Fala joj!

Pored slanine, još jedna stvar nas je obradovala, a to je bilo Sunce. Pošto je prethodnih dana očigledno bilo na odmoru, rešilo je da nas ogreje za sve pare, te smo morali da se namažemo kremama za sunčanje, da se ne bi zapalili, onako slaninom podmazani.

Granični prelaz sa CG – DJE SI!

Do graničnog prelaza Čemerno nam je trebalo još par sati, gde nas dočekuje zanimljiv prizor.
Na samoj granici se nalazila kafana-prodavnica, a ispred nje dokoni lokalci iz Pljevalja sa pivom u rukama. Da bih napravio foru, prodrah se : “Imal` ladnog piva!“, na šta me pozvaše da im se pridružim. Oliveru koji je već sedeo sa njima, jer je stigao par minuta ranije, uzeše sok, jer ne pije alkohol, a ja budala, kad sam se već kurobecao, sam morao da uzmem pivo, iako mi je duša bila u nosu.
No, junački podnesoh to jedno, a bogami i drugo, dok smo razvezali priču sa našim novim drugarima. Kada su saznali da idemo u Pljevlju, kod Lala, jedan od momaka, vidno najpijaniji i najbučniji se ponudio da organizuje kola, koja će nas sačekati na ulazu u grad i otpratiti do kuće našeg domaćina.


Na naše reči da nije potrebno, da ćemo se snaći, se nije obazirao i već je pozivao svoje drugove.
Inače lik je imao normalnu boju glasa, ništa preterano duboko, ali na dobijenu vezu je vidno promenio boju i dubinu glasa i prodrao se:
ĐE SI!
EVO IMAM OooOĐE NEKE DRUGARE IZ BEOGRADA, PA DA BRATU TVOME UČINIŠ USLUGU I SAČEKAŠ IH NA ULAZU U GRAD I OTPRATIŠ…

Sagovornik mu je rekao da ga pozove za par minuta.
Nakon 10 min. ga je pozvao, medjutim ovaj nije odgovarao.
Ponovo smo pokušali da ga odvratimo od cimanja ljudi, bez razloga i pokušavali da mu objasnimo da odprilike znamo gde je Lalova kuća.
Medjutim, želja za dokazivanjem je bila prevelika i nije nas slušao, već je pozvao nekog drugog lika i kreće ista priča.
DJE SI!” …

Jedva se odbranismo od trećeg piva i novog dokazivanja, te sedosmo na bajkove. Put ka Pljevljama je vodio kroz prelepu borovu sumu, preko širokih pašnjaka i niza serpentina kojima smo se spustili do samog grada.

Pašnjaci i livade

Tamo se konačno nalazimo sa Lalom, odlazimo njegovoj kući, gde nas dočekuje njegova porodica.

Upoznajemo i njegovog rođenog brata Milana, koji se ranije takmičio u drumskom biciklizmu, a sada drži servis za bicikle.

Ubrzo smo seli za bogatu trpezu i povratili svoju težinu za 2-3kg.

Sa Laleovom porodicom

Nakon raspakivanja stvari i tuširanja, odlazimo u šetnju do centra grada, na takozvani  “korzo”.

Najtraženiji i najpoznatiji Pljevljanin Darko Šarić je očigledno imao velik uticaj na ovdašnju omladinu.
Imao sam utisak da se svi momci od 14 godina pa naviše, tripuju da su neka vrsta kriminalca, šepureći se i šireći torzo, na glavnom gradskom šetalištu. Takodje, oni stariji su to radili isto, samo sa svojim džipovima i limuzinama, parkiranim na sve strane.


Nakon par pića, vratili smo se kući i otišli na spavanje.