Oblaci su se spustili na Zaovine

Petog jutra našeg putovanja me dočekuje sledeći prizor:

Oliver mi šalje poruku da je spreman i da me čeka da nastavimo ka Mokroj Gori (?!?), makadamskim putem, preko Sekulića i Zborišta (jedan od najviših vrhova Tare – 1544mnv).
Jaka kiša nam ipak ne dozvoljava vožnju i sakrivamo se u jedinom objektu u okolini – prodavnici, koja se nalazi na samoj brani.
Kada su se oblaci konačno ispraznili krenuli smo zanimljivim i napornim offroad putem( 8-10% nagiba), ostavljajući iza sebe predivni krajolik Tare.

Tarsko cveće

Pogled na Zaovine

Nakon uspona do vrha Gavran, sledi spust dugačak 15km na Mokru Goru do popularnog sela Mećavnik. U glavi mi je non stop odzvanjao prvi deo imena tog sela (u nedostatku bolje mi polovine ) : “meć, meć, meć…”, te sam žestoko nagario KTM-a na onim nizbrdicama i prouzrokovao usijanje kočnionih diskova. Na svu sreću, nije bilo vozila u suprotnom smeru, kada sam u krivini primetio da su mi kočnice potpuno otkazale zbog pregrevanja. Polivanje diskova vodom iz bidona je bilo neizbežno, da bi ih rashladio i izbegao pogibju na sledećoj oštroj krivini.

Elem, Kusturica se potrudio da posetioci fimskog sela Drvengrad imaju sve pogodnosti, u vidu bazena, teniskih terena, teretane i ostalih fensi koještarija, sa tendencijom izgradnje novih zgrada, čiji se kosturi naslućuju iza velike drvene kapije.

Ljudsko djule 🙂

Platili smo ulaz od 180 dinara i kročili na pragove stare pruge, kojom je popločan ceo plato, gde se nalazi mala crkva Svetog Save, restoran, poslastičarnica, frizer, bioskop, galerija… empire state building, svetski trgovinski centar, tj. nove kule bliznakinje i naravno Džej.
Pardon, Džoni… i to Dep, čija statua više liči na moju baba Stojanku iz doba adolescencije dok još nije brijala brkove, nego na cool facu i šmekera Džoni Depa. No dobro, kad njemu nije smetalo, nama još manje, te sedosmo u nacionalni restoran i onako gladni poručismo dva vola, jednu antilopu_gnu_bufalo-a i pola žirafe…

Đeneral Draža

Sledeća stanica je bio granični prelaz Kotroman (Srbija) – Vardište (BiH), koju vrlo brzo prolazimo.
Usput svraćamo do mesta Draževina gde je 13. marta 1946.  godine uhapšen general Dragoljub Draža Mihailović.

Put nastavljamo ka Bijelom Brdu, gde nas nakon više od 2h napornog gore-doliranja sačekuje naš stari dobri poznanik, gospodin Pljusak. Sakrivamo se ispod autobuskog stajališta tj.pečurke i molimo ga da prestane i dozvoli da tog dana stignemo do Pljevalja (CG), gde nas čeka prenoćište kod Oliverovog druga Lala.
Pošto je gospodin Pljusak nastavio da nas maltretira, navlačimo na sebe kabanice, cirade, wind and rain stoppere i ostale najlone i nastavljamo put ka Priboju.

Spust od 10km po mokroj asfaltnoj podlozi je ličio na vožnju po ledu, a sa +25 kg tereta na biciklu, je predstavljalo dodatni adrealinski užitak, da ne kažem rizik.


Pri brzini od 45-50km/h, začuh jedno glasno i dugo “Heeeeeeej, staaaaani”, što je prouzrokovalo dugo kočenje uz škripu kočnica, nalik kamionskoj.
To je bio Milan iz Priboja, sa grupom drugara bajkera u popodnevnoj vožnji po okolini. Upoznasmo se, raspričasmo, slikasmo i podelismo dosadašnje utiske. Na našu ideju da tog dana stignemo do Pljevalja su rekli da je tako nešto neizvodljivo, jer nas čeka dug uspon kroz nenaseljenu  Hercegovačku Golešu i da nećemo stići do jutra.
S obzirom da se noć bližila, da smo bili potpuno mokri, umorni i da smo se nalazili kod mesta Mokronozi (?!?) udaljenog 52km od Pljevalja, mislio sam da prihvatimo njihov poziv da prespavamo u Pribojskoj banji.  Milanov predlog da se okupamo u toplom banjskom bazenu i legnemo u čist krevet je mamio da skrenemo sa puta u pravcu Priboja, ali Oliver je odlučno rekao: “NE, nastavljamo dalje!”. Uz negodovanje sam seo na bajk, pozdravio se sa novim drugarima i pojurio za mojim, u tom momentu, tvrdoglavim saputnikom.
Ubrzo izlazimo iz BiH tj. Republike Srpske i ulazimo u Srbiju.


Kroz mrak i kišu, koja je opet počela da pada, nailazimo na selo Sastavci. Naša pojava je evidentno zbunila lokalce i nisam se ni malo začudio kada je policajac zaustavio Olivera, koji mu saopštava našu nameru . Medjutim, policajac autoritativnim tonom govori da ne možemo dalje i poziva nas da spavamo kod njega, u policijskoj stanici. Uvodi nas u neku mračnu, hladnu prostoriju, gde ostavljamo bicikle, a odatle idemo ka našoj gostinskoj sobi – učionici, gde na podu širimo vreće i raspakujemo mokre stvari.


Policajac, čijeg imena nikako ne mogu da se setim, nas poziva u svoju toplu kancelariju i vidno pripit, u par navrata pokušava da se našali sa nama. Ispostavilo se da je dosta čudan i morbidan lik, te smo na brzinu smazali večeru – “gotovo jelo”, poželeli mu laku noć i zavukli se u svoje vreće. Rekao je da moramo da odemo pre 6h ujutru, jer mu dolazi smena i da će nas on probuditi.

Kiša je i dalje dobovala u ritmu tam-tama.