Smrdljive stvari, koje smo prethodnog dana oprali, su se i dalje opirale sušenju, pa naš polazak odlažemo na 2-3 h i pribegavamo drastičnim merama sušenja na grejalici, fenu za kosu i šporetu na struju. Zbog toga, očekujem da mi Srdjan ovih dana isporuči račun za struju, za period u kome smo boravili u njegovoj kući.

Reka Vrelo

Put ka Perućcu i HE Bajina Bašta ide parelelno sa Drinom , pa nam poglede odvlači ova prelepa reka.
Ubrzo stižemo do potoka tj. reke Vrelo, koja svoj život, dug 365 m, produžava u Drini u vidu simpatičnih vodopada.
Hidroelektrana B.Bašta deluje impozantno, kao i uspon ka Mitrovcu, koji nam se podrugljivo smeškao, spremno nas očekajući (za 15 km sa 200 mnv na 1100 mnv).

Pogled na HE Bajina Bašta sa puta ka Mitrovcu

Krenusmo junački da savladavamo sve one uspone,  serpentine i krivine, veselo likujući, kako nas je vreme poslužilo i kako ćemo dan provesti u suvoj garderobi.
ALI…
Jak pljusak je počeo 100 m pre ulaska u jedan od tunela, te smo na usponu od dobrih 8%, ubrzali naše natovarene mazge i na vreme se sakrili od kiše.

Nakon desetominutnog čekanja, nastavljamo put i ubrzo se nalazimo ispred restorana “Kačara” na Mitrovcu, gde se okrepljujemo, razgledamo okolinu i nastavljamo put ka velikom jezeru i brani Lazići i malom jezeru Spajići, u narodu poznatije kao Zaovine.


Jedna slovenska legenda kaže kako je planinu Taru, zbog svojih brojnih i neponovljivih prirodnih lepota, izabrao, da na njoj proživi svoj božanski život, dobri bog Tar, po kome ova planina i dobi ime.

Na brani nas je sačekala tabla sa ovim tim natpisom, koja je sve objasnila i mislim da reči nisu dovoljne da opišu ovu lepotu.

Lepota Tare

Roze gaće su otporne na hladnoću 🙂

Oliver je za vreme mog hedonističkog ispitivanja okoline, iskoristio da se okupa u jezeru i prvi put obelodani svoje nove roze kupaće gaće 🙂 Da li je neka posebna zaštita od hladnoće ugradjena u taj model – ne znam, ali meni je voda bila dovoljno hladna da kupanje u jezeru odložim za drugi put.

Oblaci koji su se sve više okupljali iznad nas su delovali preteće, pa sam odustao od širenja šatora na livadi pored jezera, plašeći se da opet ne provedem noć u bari vode, kao drugog dana puta u selu Rovni.

Zamolio sam čuvara obližnjeg ribnjaka da me primi sirotog pod krov svoje čuvarske kućice, na šta je on bez pogovara pristao, radujući se društvu u svojoj 24h čuvarskoj smeni.


Prijatno veče provodimo uz lomaču i pasulj sa kobasicom iz konzerve, na livadi na kojoj je Oliver uprkos masnim, pretećim oblacima, rešio da kampuje.