Nesnosna buka me je trgnula iz sna.
Bio je to zvuk neke teške mašinerije, tačnije traktora, koji je kosio travu tik uz naš bungalov. Malo sam se iznervirao, jer smo noćenje platili 15 eur (sa doručkom) i želeo sam da se naspavam za sve pare! Ipak, želja da ugledamo Kotorski zaliv je eliminisala jutarnju mrzovolju i ubrzo se nalazimo u sedlu. Usput smo posetili kuću u kojoj se rodio Njegoš .

Kotorski zaliv

Nakon nekoliko kilometara smo konačno ugledali more i Kotorski zaliv, kao na dlanu.
Preplavilo me je ogromno zadovoljstvo.
Toliku sreću sam morao da podelim sa nekim, te sam pozvao devojku, da joj prenesem deo tog osećaja.

Ispod nas je ležala zmijurina (serpentina) dugačka 9 km, a do samog grada je bilo 26 km. Nalazili smo se na 900mnv, a trebalo je da dodjemo na 0. Sledio je poslednji spust na ovom putovanju i tu nagradu je trebalo pažljivo degustirati.

Supermen Dža Rastafarai

U Supermen stilu sam ogrnuo zastavu Etiopije sa likom Haile Selassie, da vijori dok se budem spuštao. Zahvaljujući Džau, doživeo sam jedan sudbonosan susret i kasnije ću napisati koji.

Spust do Kotora je potrajao dugo, jer smo često stajali, fotografisali se i uživali u pogledu. Kako smo se približavali cilju, obuzimala nas je neka tuga, te smo u šali govorili :“Aj’ sad da se vratimo gore”.

Na ulazu u grad, začuh uporan glas koji viče: “Baćoooooo, Baaaaaćo!”. Nisam verovao da mene neko doziva, kada me je obišao automobil i iz njega provirila glava moje drage prijateljice Maje!

Previše lepih situacija za tako kratko vreme me je nagnalo da zaplačem, ali sam muški zadržao suze. Dakle Maja, Majče, Mayče…sa svojom “ružnijom“ polovinom, Petr-om Liskovec.

Naime, o čemu se radi?

Majčetov ćale je vozio Maju i Peru u Kotor da srede dokumenta, potrebna za njihovo venčanje. Pošto su rešili da se venčaju na Adi Bojani, a oboje žive u Pragu, bila im je potrebna određena dokumentacija da to obave. Pritom je Pera, češki državljan, a Maja je iz Novog Pazara, pa možete zamisliti birokratsku zavrzlamu koja ih je očekivala.

Majče, Pera i ja

Inače, znao  sam za njihov plan, jer su me pozvali na svadbu par meseci ranije, ali nisam mogao da uklopim datume i prisustvujem toj svečanosti. Tako da sam mislio da je nemoguće da se sretnemo.
Razgovor nastavljamo uz kafu u starom gradu. Majče mi reče da je njen ćale, prilikom vožnje, primetio biciklistu sa vijorećom zastavom Etiopije, pa je prokomentarisao: “Viđu ovog, kakva mu je ono zastava?”. Tada su ukapirali da se radi o meni. Sudbina, zar ne? Ili je Dža umešao svoje prste?

Nešto kasnije nam se putevi razilaze. Neko je morao da se udaje i ženi, a neko da se zasluženo odmara.

Ubrzo se nalazimo na Jadranskoj magistrali i vozimo tik uz obalu mora. Prolazimo kroz nekoliko naseljenih mesta, dok u daljini vidimo ostrva Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe.

Doživljavamo malo razočarenje prilikom potrage smeštaja u Dobroti, Orahovcu i Perastu (30-50eur).

Medjutim to je bila poslednja muka, tek da malo zaprži čorbu, uživanciji koja je tek sledila.

729 km i 0 mnv

Nakon nepuna 2 h pronalazimo smeštaj u mestu Risan i odmah odlazimo na plažu.

Neverovatan je osećaj kada nakon pređenih 730 km i 11 dana vožnje, uronite u predivno, toplo more.
Sunce je već zalazilo, temperatura je bila oko 25-27 C,  što je sa istom temperaturom mora predstavljalo idealnu kombinaciju za nirvanu. Uživali smo u vodi do samog smrkavanja.

Bili smo smešteni u nekoj šupi (7 eur/krevet), ali nismo mnogo marili za to. Bitno je bilo da imamo krevet, tuš i sve želje su ispunjene.

Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe