Isped Gornjeg manastira

Tačno u 6h su zazvonila crkvena zvona, pozivajuci vernike na službu. Kada sam otvorio oči video sam da su se svi ljudi uveliko probudili i polako su koračali ka manastiru. Nakon par minuta sam im se pridružio, ostavljajući Žaklinu i Olivera da još malo hrču.

O čudotvorcu Vasiliju Ostroškom sam čuo mnogo priča i iskreno, očekivao sam neko čudo, kada budem celivao mošti. Ljudi su mi pričali kako su nešto osećali prilikom tog čina. Jedino što sam osetio je bila blaga vrtoglavica, prilikom prolaska kroz niska vrata, ali to nije bilo neobično jer sam 2h stajao u redu ispred isposnice, gladan i žedan.
Obična, ljudska, prizemna glupost sa moje strane i ne znam zašto sam uopšte o tome razmišljao.

Usta puna jaja, pršuta i sira

Oliver i Žaklina su bili spremni i čekali me da idemo na doručak.
Spustili smo se do manastira Donji Ostrog i medju mnogobrojnim kafanama obilno doručkovali.
Žaklina je insistirala da nas časti zbog asistencije na bajku prethodnog dana i platila račun.

Tada nam se putevi razilaze. Ona odlazi ka Nikšiću, a nas dvojica dolinom Zete, ka Danilovgradu.

Od Gornjeg manastira do hidrocentrale “Glava Zete”, smo izgubili oko 800m visinske razlike, spuštajući se sa 850mnv na 57mnv. Cilj je bilo 0 nmv, a do toga nas je delilo još stotinak km.

Reka Zeta me je osvojila svojom modrozelenom bojom, prelepim uvalama i šumovitom obalom. Dugo smo se odupirali da zastanemo, jer smo uhvatili lep ritam ali vrućina i hladna Zeta su pobedili.

zelena, hladna i prelepa Zeta

Na žalost nismo mogli da se kupamo, jer je reka bila hladna kao led. Oliver je iskoristio priliku da opere gaće, dok sam ja na trenutke brčkao noge. Kažem na trenutke, jer je samo toliko bilo podnošljivo držati noge u ledenoj vodi, u suprotnom bi amputacija bila nezbežna.

Teška srca, napuštamo debeli hlad na obali reke i ubrzo stižemo u Danilovgrad. Nakon snabdevanja namirnicama, gledamo u GPS i razmišljamo kojim putem da nastavimo.
Ideja je bila da izademo na Kotor, preko Njeguša, samo što smo imali dilemu “kako sad stići do Njeguša”. Ruta koju sam ubacio u Garmina nas je navodila preko sela Markovine, Velestovo i Čevo.
Ispred nas se nalazila planina Bjelica koja je iz tog ugla izgledala zastrašujuce.
Pogotovu kad sam video da smo na 50m nadmorske visine(nmv),a “TO” ispred nas je premašivalo 1100mnv i obećavalo mnogo kilometara uspona.

Pošto je Oliver konstantno sumnjao u moj gps, konsultovao je i prolaznike koji složno rekoše “preko Čevo!”
Krenusmo junački. Uprkos temperaturi koja je premašivala 39C, savladavali smo uspone od 8-10%.
Ali ne zadugo.
Za tih par kilometara smo potrošili polovinu zaliha vode i propisno se izmorili. Na svu sreću, prolazili smo pored naseljenih kuća, te smo svratili do jedne i zamolili domaćina da nam napuni bidone.


Gazda, gorštak od oko 40 godina je bio primetno uzbuden zbog “gostiju” i na sve načine se trudio da nam ugodi. Nismo primećivali ništa čudno, dok se nije raspričao i razmahao po celom dvorištu.
Razgovor je uglavnom bio monolog i oko 50% razumljiv za nas, jer je pričao nekim starocrnogorskim jezikom, pa ću napisati šta sam odprilike razumeo:
Sed’te tu, odmor’te, evo soka, ajde sad će kafa…
Donosi punu džezvu kafe i počinje da mlatara sa sve poslužavnikom, šoljicama i kafom, dok mu se ruke tresu kao da ima Parkinsonovu bolest.
Ajde pop’te sok, evo i kafa (koju uporno odbijamo i on je na eks ispija). Evo ima još!
Ulazi u kuću, ubrzo se vraća i nastavlja da priča:
A rekoste da ste iz Beograda? Uff, a jel velika Marakana? E jest bogumi, da, da…Imam ođe nešto…
(opet ulazi u kuću)
Evo vam lopte!
Baca ispred nas punu kesu košarkaških lopti!?!
A đe ste krenuli? (pa nam opet sipa sok od maline)
Ðe ćete? (uzima kosu i pocinje da kosi travu)
Rekosmo da idemo ka Čevu, na šta je počeo još glasnije i nerazgovetnije da priča (kao da nam objašnjava, kuda da idemo).
Sve vreme na kućnom pragu je stajala njegova majka, koja nas je bez reči posmatrala.
Zahvalismo se i krenusmo ka putu, gde ostavismo bicikle. On je uporno išao za nama, pričao neke nebuloze i mlatio onom kosom na sve strane. Čak i kad smo se udaljili par stotina metara, čuli smo njegov glas, kako nam nešto viče.

Narednih sat vremena smo prepričavali jedan drugome i iznova se smejali pređašnjoj situaciji, pa su nam dosadni usponi lakše pali.
Konstatno smo imali problema sa nedostatkom vode, ali smo uz put nailazili na naseljene kuće, gde smo se snabdevali. Na jednom od tih stajališta sam, na vrlo neobičan način, ujeden od strane ose.
Savet koji sam dobio od lokalca je bio da istrljam ranu kamenom, što sam u nedostatku leda i učinio. Za ne poverovati ali je delovalo i otok na butini je vrlo brzo splasnuo.

Veče je bilo na pomolu, a još nismo stigli do tog famoznog Čeva.

Nakon mnogo muke i prolivenog znoja smo konačno ugledali tablu na ulazu u selo.
Selo ustvari i nije pravi izraz za Čevo, odnosno za ono što smo videli ispred sebe.

ČEVO !

Visoka zelena zgrada, koja je predstavljala poštu, mesaru, kafanu i prodavnicu je ustvari bilo Čevo!

Iz mraka kafane, se nazirala neka silueta, koja je, videvši nas, izašla ispred i govori da gazda nije tu i da ga sačekamo.
Mislili smo da večeramo i ako postoji mogućnost da tu i prespavamo.
Ubrzo dolazi gazda – ćelavi brko, rmpajlija od 2m i 150kg. Delovao je zastrašujuce, ali se ispostavlja suprotno.
Odmah nam je ponudio da jedemo i da se okrepimo, videvši nas onakve.

U mislima mi je bila supa, čorba ili nešto toplo i kuvano, pa sam to i tražio, al on reče:
E, pa necu ti ja to kuvat` bogumi. Ima slan’ne, pršut, ljeba, sira i to ti je!
Uvodi nas u neku prostoriju, koja je ličila na hladnjaču tj.mesnicu. Na sve strane su visile šunke, slanine, pršute i sirevi čiji je miris stvarao osećaj sitosti.
Uzeo je nož i nasekao slanine.
Sa sigurnošću mogu reći da je to bila najukusnija slanina koju sam u životu probao. Moja sremačka joj nije bila ni za prineti. Sa time se i on složio, ali je naglasio da su svinje iz mojih krajeva ipak najkvalitetnije i da ih je pre razdvajanja Crne Gore i Srbije, kupovao isključivo u Sremu.

Ponudio nam je da prespavamo u sobi na spratu u kojoj nije bilo nikakvih ležajeva.
Na moje insistiranje da noć ipak provedemo u krevetima, produžavamo put ka Njegušima, gde je postojalo prenoćište. Spakovao nam je i malo slanine, koju je Oliver pojeo istog momenta, pa jadna nije ni stigla da bude spakovana.
Mrak je uveliko pao, a do destinacije nas je čekalo 28km.


Ponovni usponi nam u početku nisu teško pali, jer nam je slanina obnovila energiju a svežina noći olakšavala disanje.
U Njeguš dolazimo oko 3h posle ponoći.
Sve je bilo zatvoreno i tišina je vladala celim mestom. U daljini su se jedino videla raznobojna svetla, od kojih smo mislili da je hotel ili motel. Na naše veliko razočarenje, to je bila klanica, gde se proizvodi čuveni Njeguški pršut. Pomalo izgubljeni, kružili smo po putu i pitali se, šta nam je činiti. Umor nas je već savladao i bukvalno smo mogli da legnemo na put,kada se iz daljine začula muzika.
Približavao nam se automobil, iz koga je tresla glasna muzika. Izleteli smo ispred njega i zamolili da nam kaže gde možemo da prenoćimo. Videvši nas onako namučene, vozač je bez mnogo pitanja pozvao par telefona i rekao da krenemo za njim.
Ubrzo se nalazimo ispred Etno sela “Kadmi”, gde nas na recepciji sačekuje polusanjiva radnica i uvodi u jedan od bungalova.

92km, 1540m visinske razlike i konstatna vrućina tokom celog dana su učinil da zaspimo čim smo dotakli udobne krevete.