Browsing Posts published by bachaman

Klik na sliku za video

Klik na sliku za Youtube video

Ne znam tačno ko je ovaj političar i ne zanima me, ali mu je izjava totalno na mestu.

Pozvao je nadležne i stručne institucije :
Ministarstvo zdravlja, Institut za javno zdravlje, Srpsko lekarsko društvo, Lekarsku komoru i sve medicinske fakultete da daju svoj snažan i jasan odgovor na temu vakcinancije.
Nemate pravo da ćutite i da smatrate da su ovo beznačajne teme, građani su uznemireni…!”

100% je u pravu!

Ako bar jedna od navedenih institucija nije u stanju da organizuje konferenciju za štampu, tribinu ili bilo kakav vid opšteg informisanja javnosti, meni lično u toj priči nešto gadno smrdi.

vakcinacija ili ne?

Vakcinacija ili ne?

Kao otac tromesečnog deteta, uznemiren sam i zbunjen i ne znam kako da razmišljam.

U neposrednoj blizini imam nekoliko primera nevakcinisane dece, čiji roditelji smatraju da to nije potrebno i za imaju podršku od strane DRŽAVNOG lekara-pedijatra. Jedan od roditelja te dece se može nazvati stručnjakom u toj (ili sličnoj) oblasti koji, kao doktor farmacije sa dugogodišnjim i bogatim iskustvom,  nije vakcinisao svoju decu.  Imam primer na poslu, gde dete jednog kolege ima autizam; on je uveren da je to zbog vakcinacije i savetuje me da svoje nikako ne vakcinišem…
Na sve to dodajem informacije sa interneta, tipa Slađane Velkov i ostalih Facebook grupa,  koje uzimam sa rezervom.
Čak sam (prvi put u životu) pogledao emisiju “Žene” na TV Prvoj, gde su o temi vakcinacije diskutovali dr Boško Pejović, čuveni pedijatar i dr Slađana Velkov, poznati protivnik vakcinacije i pobornik zdravog života.
Očekivao sam da ću bar malo kreirati stav nakon toga, ali naprotiv – postao sam još zbunjeniji.

Znam da nisam jedini koji se tako oseća!

Kada pogledam navedene primere nevakcinacije, a ljude poznajem lično i znam da nisu budale, niti neobrazovani pojedinci, a ni nisu u fazonu gledanja sunca, jedenja trave i ostalog…pitam se – KO JE ONDA TU LUD/GLUP?

Dovoljno da na nekom sajtu vidite ovaku sliku i da istog momenta odlučite da ne vackinišete dete.

Dovoljno je da na nekom sajtu vidite ovaku sliku i da istog momenta odlučite da ne vakcinišete dete

Sa druge strane imam lično iskustvo (primio sve vakcine,sem MMR-a), skoro svi koje poznajem su vakcinisani, razgovarao  sam sa lekarima i naravno, opet imam razne priče sa interneta.
Interesantna su mi i ubeđivanja blogera, pametnih ali nestručnih ljudi za ovu temu poput Istoka Pavlovića ili mog dobrog prijatelja Bjutija Dingospo-a. Čast svakome, zanimljiva je tema za čitanje, ali nisu kompetentni. Kao što nisam ni ja, koji se bavim IT-jem.

Scio me nihil scire – Znam da ništa ne znam. I jebiga. Šta sad?
(ovo poslednje Sokrat nije izjavio)

Znam samo da se mom sinu se približava MMR vakcinacija i ne želim da se osećam grešno – ni u jednom, ni u drugom slučaju.

Svestan sam činjenice da živimo u sprdnji od države, gde niko ne snosi odgovornost ni za šta, ali se nadam bilo kakvoj reakciji nadležnih i stručnih institucija na poziv dotičnog političara.

Želim da čujem odgovor!

Evo, javno priznajem da sam se skoro us… od straha.
Prvi put u životu sam se ovako poplašio za svoj život, život moje porodice, za svoju imovinu, za imovinu u ljude u svom selu… 
Prvo polazimo od sebe, zar ne, ako ćemo iskreno?
Nisam paničar, ali kada sam se u petak popodne lično uverio da Sava raste u proseku 5 cm na sat, ozbiljno sam se zabrinuo.
Tako je bilo iz sata u sat prema informacijama koje smo dobijali od lokalnog ribolovca, čoveka koji poznaje Savu u Jarku kao svoj džep. U jednom momentu mi je prišao i lepo rekao, “mene niko ništa ne pita” i okrenuo se i otišao, jer je povučen i nenametljiv tip čoveka.

Komentari koji su dolazili sa svih strana : “ma neće to kod nas, ma nema šanse, mi smo na visini…” mi nisu ulivali neku sigurnost.
Pogotovu što znam da je Jarak na nadmorskoj visini od 80m, a ne na planini od 800 mnv. Posebno što su komenari dolazili i od onih koji ni ne znaju šta znači MNV, niti na kojoj je Jarak visini.
Znam da je moja kuća na oko 80-81mnv, kao i celo selo manje više.
Imamo dobru visinu u odnosu na Savu, ali uznemirujuća je činjenica da ta visina raste iz sata u sat. Otkud znam kad će stati?
Kada tome dodamo da se selo Jarak nalazi između 3 vode, Save, kanala Jarčine i kanala Kudoš, koje bujaju sa svih strana, okolnosti nisu ni malo prijatne.
Kudoš je prvi počeo da ulazi u dvorišta ljudi koji žive tu blizu.
Sava se približavala nasipu i polako plavila kuće Roma koji žive, iza odbrambenog nasipa (o tim kućama iza nasipa i njhovim dozvolama za gradnju ću posvetiti posebnu pažnju, ali kad i to dođe na red).
Jarčina je takođe rasla i približavala se visini Save.
Počeo sam da cimam ljude sa svih strana, da objavljujem na fejsu, da vučem prolaznike za rukav, dok su me svi gledali kao potpunog ludaka.
Tek nešto kasnije su se i sami uverili da situacija ipak nije tako sjajna.
mnv
Do kraja je dobro ispalo. Imali smo sreće.
(tačnije rečeno,sreće u tuđoj nesreći, jer je puklo u Hrvatskoj).
Valjda ćemo konačno naučiti nešto.

Ali i dalje nije kraj.
Biće tu još mnogo, mnogo posla za sve nas, godinama posle ove katastrofe.
I dosta više sa predpostavkama šta bi bilo kad bi bilo!

Moje selo Jarak, kao i mnoga sremska/vojvođanska sela su ispresecana atarskim kanalima čija je prvobitna namena bila odvodnjavanje. Naglašavam prvobitna, što ćete otkriti u daljem tekstu.

Austrougarska je u ono vreme imala imala ideju i viziju šta znači kada Sava podivlja. Da li su i u ono vreme imali satelite, gugl rtove, haarpove, androide i pangalaktičke grgulj blastere, ne znam.
Sigurno su to uradili iz nekog razloga. Činjenice govore u prilog. Kanali su tu.

…. kada bolje razmislim, oni su bre bili budale, imali su višak love i vremena i onda su se iživljali, umesto da su kupovali besna kola.  Bilo im bre dosadno i onda je nekoj budali palo na pamet da kopa te kanale!
Ne znam samo kako su uspeli da iskopaju onolike kanalčine pre 100 godina, “mamicu im nji’ovu  švapsku”, da mi sada sa modernom mehanizacijom ne možemo čak ni da ih očistimo, a kamoli produbimo. Ne mogu da prokljuvim, možda su imali neku vanzemaljsku tehnologiju. Ali neka ostane misterija za sad.

No dobro, snašli smo se mi…Pa mi smo Srbi najpametniji narod na svetu, zar ne!? Neće nama švabo da kopa i rovari po majčici Srbiji, a ne, ne!
Napunili smo te kanale govnima iz septičkih jama, svinjaca, klanica… Takođe, dobro su nam poslužili za uginule životinje, stare veš mašine, televizore, šut, ciglu, komšijinu crknutu kravu (konačno je crkla) i ostalo…

Koje budale su ovo kopale? Ustvari, vidi što je dobro mesto da bacim onaj otpad iza štale… Informacije radi, ono tamo zeleno u pozadini je šuma Leget, a iza nje je Sava.

Ništa bolje od sveže ovčetine

 

Idealna receptura, ovčetina sa praznim bocama od otrova. Mljac…

Ali naravno, ni tu nije kraj. Uveli smo samodoprinos, da se ti kanali čiste i održavaju, pa smo otimali 3% od plate radnicima i 5% privatnicima.
Jesam rekao kraj?
E pa nije još…
Uveli smo i porez na odvodnjavanje, jel tako? Ima vas pravnika, advokata i ostalih pametnih ljudi, koji će to bolje znati od mene, pa eto bacite malo pogled.
Ja sam nabasao samo na ovaj zakon iz 2013, a mislim da je to uvedeno i mnogo ranije. Ne držite me za reč, ali pouzdano znam da se to sprovodilo u mojoj kući. O drugim neću da pričam.
Za onaj gore pomenuti samodoprinos takođe pouzdano mogu da tvrdim da se sprovodi, jer ga i ja plaćam (platni listić kao dokaz) , kao i moja majka i otac. Svakog meseca nam se uredno skida od plate, zarade i penzije.

Molim lepo!
Šta radite sa tim parama, ne znam. Ali znam da se ne radi ono što piše da treba da se radi. Eto slika, pun sajt. Bolji dokaz ne postoji.
Napisah tekst o tome nedavno, pa koga zanima, neka pogleda link i neka obrati na pažnju na član 3, koji spominje atarske kanale.

Pisao sam ranije o ostalim stvarima, samo što je mali broj ljudi to pročitao, a naravno da niko ništa nije preduzeo. (Nema se para, jel?)
Žao mi je što u ovako teškom trenutku moram da kopam po prošlosti, ali istina mora izaći na videlo.
Evo tih članaka :
Dugogodišnje zagađenje kanala Kudoš. (Taj kanal se inače, sa svim svojim sastojcima izlio u dvorište mog drugara i kolege.)
– Bacanje životinjskog otpada u atarske kanale. Ovaj tekst bih trebao da nazovem “Uzaludna borba sa vetrenjačama”.

Dokle više, pitam se dokle? Pitam sve vas? Sada imamo posledice, a šta je sa uzrokom, hoćemo li ga i dalje kulirati?
Hoćemo i dalje biti u fazonu, ma boli me, nije to kod mene, nije u mom selu, u mom gradu, nije u mom dvorištu,…briga me za Jarak,  za Sr.Mitrovicu, Obrenovac, Šabac, a pogotovu za neki tamo Krupanj, koji ne znam ni gde je?
Da li ćete nakon svega opet misliti tako?
Ako hoćete, onda molim Boga da nas sledeći put sve lepo podavi i da se svi nosimo u 3 lepe. Nismo ni zaslužili ovu prelepu zemlju.
Treba da je nastane neke divlje životinje, one će bar znati kako prema njoj da se ponašaju.
Uostalom uskoro će nam se komarci načestitati mile Nove godine, pa se pitam da li ćemo i njih preživeti.

Imam neki utisak da neće biti isto, nešto mi govori da će se stvari promeniti.  Sami smo se uverili u prethodnih dana, da sve zavisi od nas.
Verujem u neke od vas. 

Da me neko ne bi pogrešno shvatio, ljudi su pomogli, pokazali da im je stalo, došli su sa svih strana i puno toga uradili.
Pokazali su da imaju ogromna srca! Još jednom hvala svima onima koji su bili u mom selu,  kao i onima koji su i dalje na terenu i pomažu nesrećnom narodu.

Ali hajde da sledeći put budemo spremni. Hajde bar da pokušamo!



Krivo mi je zbog svega, majke mi. Nije da nisam probao. Pričam u svoje ime.
Putem udruženja Savski Talas iz Jarka, čiji sam aktivista, sam se trudio da nešto promenim, da nešto uradim.
Projektovali smo, molili, pozivali, ubeđivali, edukovali, spamovali, izveštavali
A to mi čak i nije posao, “lebom me ne rani”, što kaže naš narod.

Nisam pljuvao ove ili one, nego se pokrenuo, našao nekolicinu istomišljenika koji su uradili nešto.
Ako prelistate ovaj sajt, videćete sve akcije koje je preduzeo Savski talas iz Jarka. Samoinicijativno, neprofitabilno, bez ičije pomoći i političke zaleđine.

Koji apsurd?!
Moraćemo da menjamo ime udruženja, pošto će Savski talas od sada asocirati na nešto drugo. Nažalost…

Dosta sam rekao.
Naravno biće tu hejtera ovih ili onih, mojih meštana pogotovu, ali više me zaista ne zanima šta će ko da priča.
Možda me čak i upozore neki “od gore”, ali me ni to više ne zanima. Videli smo se mi ovih dana na terenu, zna se ko je prvi počeo da alarmira ljude kad je Sava krenula da raste u Jarku i ko je pokazao da je tu jer voli svoje selo.

Voleo bih da nisam u pravu, da je sve ovo što sam napisao jedna velika glupost, ali na vama čitaocima je da procenite.

Miroslav Jovanović

Koje ste budale!

3 comments

Revoltiran i besan, što su mi 26.marta 2014. godine ukrali bicikl ispred nosa, napisao sam članak na svom polumrtvom blogu o tome kako su ustvari Staniji maznuli bajs, a ne meni.
Videvši da od molbi i kukanja po Fejzbucima, forumima, slanja SMS poruka i cimanja ljudi, nem’ leba, odlučih se na ovaj korak očajnika, te oskrnavih svoj džirafasti blog sa Stanijinim sisama.
Razgovarajući sa jednim “online” prijateljem, koga sam zamolio da share-uje na svom FB profilu moju molbu, on mi se obrati ovim rečima:

Istog sekunda rađa mi se ideja :

ispada da je “istog sekunda”, ustvari 7 sati kasnije, jer se gorepomenuti sagovornik nalazi u Kini.

 

 

 

 

koja je rezultirala člankom – Stanija Dobrojević ostala bez bicikla u Rumi!
Ispostavilo se da je moj drugar u pravu i već nakon nekoliko časova, posetioci su počeli da preplavljuju moj, kao što rekoh, polumrtvi blog.
Inače, ovu stranicu poseti između 5 i 10 posetilaca dnevno, polovina od njih zaluta na sajt, a samo poneki biciklista potraži savet o tome “kako biciklom stići do Jadranskog mora“.

Sledeća slika govori o tome koliko ste napaćeni, kad vas zanima vest da su Staniji ukrali bicikl.

5-10 poseta pre Stanije, preko 1000 poseta za vreme Stanije, da bi se vratilo na starih dobrih 10 posetilaca dnevno.

5-10 poseta pre Stanije,
preko 1000 poseta za vreme Stanije, da bi se vratilo na starih dobrih 10 posetilaca dnevno.

Naravno, bicikl nisam našao.
Malo ste se nagledali sisa, a možda je nečija siva ćelija zapamtila sliku “crno sivog KTM-a”.
Jedina pozitivna vest u svemu je da sam za taj jedan dan zaradio oko 1.2 evra na Adsens reklamama (koje sam odma nagurao na blog, kad sam video da ste se primili kao budale).

Sada imam ukupno 2 cela evra.
stanija poljubac
Za kraj,
#cmokić #namig #ljub #gric #blajv
od naše dobre drugarice Stanije.

Stanija Dobrojevic ostala bez bicikla u svom rodnom gradu!

Crno sivi KTM fun line

Crno sivi KTM fun line

U noći između 25. i 26.marta u naselju Tivol 2L, našoj poznatoj starleti je ukraden skupocen bicikl.
Stanija kaže da je ceo taj dan vozila bicikl i u povratku kući je rešila da svrati do drugarice na Tivolu.
Čeličnom sajlom je vezala bicikl za ogradu u hodniku, nadajući se da je to dovoljna zaštita.
Inače, bicikl je dobila na poklon od bivšeg dečka Filipa Panajotovića.
“Jako sam uznemirena zbog ovoga, sa tim biciklom sam bila u neraskidivoj emotivnoj vezi” kaže Stanija i nastavlja:
“Nakon mog raskida sa Filipom, taj bicikl je ostao kao uspomena na našu burnu vezu”.

Molim sve ljude dobre volje da mi jave na: 065/8223-823
ako vide ovaj bicikl! Stanija Dobrojevic

Marka je KTM, sivo crne je boje, ima rogove sa oznakom Ergon, metalne pedale sa čudnim zakačaljkama za patike (SPD).

 

Pomozite Staniji da kupi novi bicikl i kliknite na sledecu reklamu:


 

Biću im više nego zahvalna 😉
stanija slike

stanija

Stanijin crno sivi KTM ultra line

 



Kao gost Putospektive, napravio sam izlaganje o putovanju zbog koga je ovaj blog i nastao.
Primetio sam da mnogi ljudi dolaze na Džirafu jer ih zanima kako da biciklom stignu do mora tj. do Crne Gore.
Posebno mi je drago što se sve više biciklista odlučuje na ovaj potez.
Kada jednom prevalite takav put, probili ste led i posle toga je ceo svet vaš!
Na žalost posle ove ture nisam nastavio dalje u osvajanje sveta, što zbog povrede koju sam zadobio krajem te 2010. godine, što zbog nedostatka vremena.
Ali nisam odustao od vožnje bicikla i trudio sam se da učestvujem u što više offroad avantura u organizaciji Freebikinga.

Moje izlaganje možete pogledati na sajtu:
http://putospektiva.rs/utisci-sa-osme-putospektive/
a tu je i video snimak:


Lasersko skidanje dioptrije.

Iskustvo vezano za lasersko skidanje dioptrije.

Pronađite očnu kliniku u kojoj možete uraditi operaciju:

Mnogi,meni bliski ljudi znaju da sam 17.oktobra 2012. radio lasersko skidanje dioptrije. Da ne bih iznova prepričavao svoje iskustvo, rešio sam da napišem tekst kako bih pomogao svima koji imaju dilemu da li da se podvrgnu tom zahvatu. Intervenciju sam radio u Očnoj bolnici Profesional u Zemunu kod doktorke i direktora bolnice- Gordane Suvajac. Prvo što sam obavio je veoma detaljan pregled. Oko sat i po vremena sam šetao između ordinacija, gde me je pregledalo nekoliko doktora sa raznim uređajima. Na kraju sledi finalni pregled koji je obavila lično dr Suvajac. Ukratko mi je objasnila da je taj deo pregleda najvažniji i da ću slično iskustvo imati na samoj operaciji. Usledilo je žešće maltretiranje očiju…Ne bih detaljno opisivao ali je bilo poprilično neprijatno. Ako taj deo pregurate bez problema, stekli ste polovinu iskustva sa operacije 🙂 Posle toga sledi informativni razgovor, gde su mi razjasnili sve detalje i rizike koje operacija nosi. Iz mora podataka sam razumeo da će mi raditi LASIK metodu, za koju sam čitao da je bolja od PRK, što mi je bilo najbitnije. *o čemu se radi pogledajte na linkovima koje sam dao.





Intervencija lasersko skidanje dioptrije je zakazana za 17.oktobar.
Bitna napomena je da 3 nedelje pre operacije ne smete nositi gaspropusna kontaktna sočiva. Za meka sočiva taj period kraći (oko 10 dana).

Dan operacije je ubrzo stigao.
Nakon polusatnog pregleda i jedne tablete bensedina sam bio spreman da udjem u operacionu salu. Pošto je jako bitno da se opustite, mislim da je bensedin obavezan.

Iskustvo sa laserskog skidanja dioptrije

Iskustvo sa laserskog skidanja dioptrije

U sali sam prvo primetio “spejs šatl”  uređaj okužen sa nekoliko doktora.
Intervenciju izvodi dr Suvajac.
Kreće sa ukapavanjem lokalne anestezije u oči, a zatim ih zasipaju sa raznim tečnostima.
Oči su mi sve vreme otvorene, a pri tome im pomažu posebni držači kapaka.
Imao sam manjih problema oko položaja tela na stolu, pa su me u par navrata pomerali i nameštali kako im odgovara.
U jednom momentu kreće pomalo iritirajući zvuk lasera i ubrzo osetim blagi miris paljevine.
Ostajem potpuno slep na desno oko, što znači da mi je skinut poklopac (flap) sa rožnjače.

Priznajem da sam u tom momentu bio pomalo ukočen i poplašen, ali sam znao da moram da se kontrolišem i ne dozvolim sebi da paničim.

lasersko skidanje dioptrijeLaser nastavlja da radi još neko vreme, dok jedan od doktora odbrojava sekunde i daje mi podršku da izdržim još malo. Mislim da zahvalnost dugujem mladom dr Vladimiru.

Nakon par minuta prelaze ne levo oko. Ista situacija se ponavlja : jako svetlo, zvuk lasera, miris paljevine, gubitak vida na par sekundi…

U oba oka mi stavljaju zaštitna silikonska sočiva, nalik na meka.
Cenim je prošlo oko 15 minuta od momenta kada sam legao na operacioni sto, do momenta kada me je doktorka Suvajac pitala:“Koliko ima sati?” i rukom pokazala na zidni časovnik.
Mutnim i vodnjikavim pogledom sam video brojeve i mislim da sam samo prokomentarisao:”Auuu, ladno vidim”.

Vode me u zamračenu ordinaciju i vrše još jedan pregled.
Ispostavilo se da mi je u nekom momentu upala trepavica u oko i zapala ispod zaštitnog sočiva, pa su morali da ga skidaju i stavljaju novo.
Pošto me je bensedin uveliko “radio” ne sećam se da li je bilo još ispitivanja, ali znam da su me ubrzo ispratili kući.
Stavio sam tamne sunčane naočare i zavalio se na suvozačevo mesto.
Imao sam osećaj da mogu odmah da vozim ali nisam imao nameru da pokušavam.


Za prvo veče su mi dali plastične štitnike očiju, koje sam stavio pred spavanje. Pored toga dobio sam 4 različite bočice kapi. Ništa od navedenog se ne plaća.
Sutradan je sledila prva kontrola i skidanje zaštitnih sočiva.  Nakon toga sam mirovao 7 dana i nisam išao na posao. Tamne naočare sam nosio skoro non stop, dok sam bio budan. Na skoro svakih jedan sat sam stavljao neke od kapi.

Činjenica da je danas dvadeseti dan od intervenicije i da uveliko radim na računaru, govori o brzini i efikasnosti ovog zahvata.
Besplatne kontrole ću imati na mesec dana, tri i šest meseci od zahvata.
Od terapije trenutno koristim samo “Refresh” veštačke suze u momentima kada osetim da mi se vid pomalo zamuti, što je očekivano..
Ne preporučuju bavljenje fizičkim i sportskim aktivnostima u prvih mesec dana, a oko dva meseca je zabranje kupanje na bazenima. Nema potrebe da objašnjavam koliko će mi “nove oči” značiti prilikom vožnje bicikla, kao i drugih sportskih aktivnosti.

Ako vam novčana sredstva dozvoljavaju, oslobodite se naočara, sočiva i ostalih pomagala.
Na svu sreću, ovaj deo medicine je dovoljno napredovao, da za jedan dan rešite dugogodišnje probleme sa vidom.
Cena koju sam platio je ništa u odnosu na orlovski vid koji sada imam 🙂




Dan XV – Kraj

16 comments


Povratak busom za BG nije bio nimalo zanimljiv, što se moglo očekivati.

Budva

Tome je pripomoglo i čekanje od par sati u kanjonu Morače gde se opet neki naloženi kriminalac, mafijaš i mufljuz, zakucao u vozilo iz suprotne trake. Svog novog BMW-a je morao da vozi 220km/h u svakoj krivini, kojima taj put obiluje. Nadam se samo da nije bilo mrtvih. Kad smo napokon krenuli  zaspao sam i jedva da sam se budio do BG-a. Nakon 14h klackanja dolazimo na beogradsku autobusku stanicu i pozdravljamo se do sledećeg viđenja. continue reading…


Pogled iz kafane

Sledećeg dana smo se od jutra izležavali na plaži i odmarali, kad je Oliver došao na ideju da ipak produžimo dalje. Složih se, te smo se na brzinu spakovali i krenuli.
Cilj je bio nepoznat,  a vozili smo kao da nam je sam đavo za petama. Onako natovareni išli smo 35 km/h, po ravnom putu  i ubrzo se nađosmo u Đenovićima.
Mrak je uveliko pao, kada smo kao marsovci uleteli na prepuno šetaliste. Oko nas se okupila gomila dece i odraslih, kao da smo neki narodni heroji. continue reading…


Nesnosna buka me je trgnula iz sna.
Bio je to zvuk neke teške mašinerije, tačnije traktora, koji je kosio travu tik uz naš bungalov. Malo sam se iznervirao, jer smo noćenje platili 15 eur (sa doručkom) i želeo sam da se naspavam za sve pare! Ipak, želja da ugledamo Kotorski zaliv je eliminisala jutarnju mrzovolju i ubrzo se nalazimo u sedlu. Usput smo posetili kuću u kojoj se rodio Njegoš .

Kotorski zaliv

Nakon nekoliko kilometara smo konačno ugledali more i Kotorski zaliv, kao na dlanu.
Preplavilo me je ogromno zadovoljstvo.
Toliku sreću sam morao da podelim sa nekim, te sam pozvao devojku, da joj prenesem deo tog osećaja.

Ispod nas je ležala zmijurina (serpentina) dugačka 9 km, a do samog grada je bilo 26 km. Nalazili smo se na 900mnv, a trebalo je da dodjemo na 0. Sledio je poslednji spust na ovom putovanju i tu nagradu je trebalo pažljivo degustirati. continue reading…


Isped Gornjeg manastira

Tačno u 6h su zazvonila crkvena zvona, pozivajuci vernike na službu. Kada sam otvorio oči video sam da su se svi ljudi uveliko probudili i polako su koračali ka manastiru. Nakon par minuta sam im se pridružio, ostavljajući Žaklinu i Olivera da još malo hrču.

O čudotvorcu Vasiliju Ostroškom sam čuo mnogo priča i iskreno, očekivao sam neko čudo, kada budem celivao mošti. Ljudi su mi pričali kako su nešto osećali prilikom tog čina. Jedino što sam osetio je bila blaga vrtoglavica, prilikom prolaska kroz niska vrata, ali to nije bilo neobično jer sam 2h stajao u redu ispred isposnice, gladan i žedan.
Obična, ljudska, prizemna glupost sa moje strane i ne znam zašto sam uopšte o tome razmišljao. continue reading…

Dlakavi & Čupavi

Budimo se odmorni, sveži, čupavi i dlakavi 🙂

Mnogi kamperi, bajkeri, planinari i ostali ljubitelji prirode znaju kakav je osećaj kada podignete kamp po mrklom mraku, a ujutru se iznenađujujete okolinom. Isto se desilo i nama. Probudili smo se na beskrajno zelenoj poljani (Gradačkoj) prošaranoj autentičnim crnogorskim kršem i mirisom poljskog cveća. continue reading…

Osmi dan našeg putovanja je osvanuo u vedrom i suvom izdanju.
Nakon doručka u “Bjeloboru” i pakovanja stvari uputili smo se ka Crnom jezeru.

Vožnja po jezeru

Pre odlaska na ovaj put, dok sam planirao rutu, gledao sam fotografije predela kroz koje ćemo proći. Crno jezero i ceo taj ambijent mi je posebno zapao za oko i bio sam jako uzbuđen što ću ga konačno videti.
Na rampi se naplaćuje ulaz u park, no mi smo je samo zaobišli i nakon par stotina metara ugledali neviđenu lepotu. continue reading…

Koliko je krevet dobra stvar, to nije normalno – mi je bila prva misao kada sam se probudio.

Tog dana, plan je bio da stignemo na Žabljak, od koga nas je razdvajalo 70 km, 2 jaka uspona i preko 1150m visinske razlike.Obilno smo doručkovali i spakovali suve i oprane stvari koje je Lalova majka celu noć sušila u kuhinji na šporetu “Smederevcu” (neizmerno joj hvala na tome).
Pozdravili smo se i zahvalili našim dobrim domaćinima i seli na naše rage.

Spavanje u toplom krevetu u kombinaciji sa domaćom kuhinjom je dalo odličan rezulat u vožnji. Zaleteli smo bajkove kao prvog dana polaska, po kvalitetnom asfaltnom putu koji vodi preko Kosanice i Đurđevića Tare do Žabljaka. Tim tempom bi smo stigli do odredišta za par sati vožnje, ALI….


Nagađate šta sledi? continue reading…

Ajde ustaj“, zaorilo se našom sobom. Policajac nam je dao 15 minuta da spakujemo stvari i napustimo prostorije. Isto kao u vojsci…

Ubrzo smo se našli u kafani pored policijske stanice, u društvu našeg domaćina iz MUP-a i gazde kafane.
Mračna i jeziva atmosfera od predhodne noći se nastavila, te smo na brzinu ispili kafu, obnovili zalihe hrane u prodavnici i krenuli put Pljevalja, kroz oblast poznatiju kao Hercegovačka Goleša.

Hercegovačka Goleša

Čuda prirode

continue reading…

Oblaci su se spustili na Zaovine

Petog jutra našeg putovanja me dočekuje sledeći prizor:

Oliver mi šalje poruku da je spreman i da me čeka da nastavimo ka Mokroj Gori (?!?), makadamskim putem, preko Sekulića i Zborišta (jedan od najviših vrhova Tare – 1544mnv).
Jaka kiša nam ipak ne dozvoljava vožnju i sakrivamo se u jedinom objektu u okolini – prodavnici, koja se nalazi na samoj brani.
Kada su se oblaci konačno ispraznili krenuli smo zanimljivim i napornim offroad putem( 8-10% nagiba), ostavljajući iza sebe predivni krajolik Tare.

continue reading…

Dan IV (Tara)

3 comments

Smrdljive stvari, koje smo prethodnog dana oprali, su se i dalje opirale sušenju, pa naš polazak odlažemo na 2-3 h i pribegavamo drastičnim merama sušenja na grejalici, fenu za kosu i šporetu na struju. Zbog toga, očekujem da mi Srdjan ovih dana isporuči račun za struju, za period u kome smo boravili u njegovoj kući.

Reka Vrelo

Put ka Perućcu i HE Bajina Bašta ide parelelno sa Drinom , pa nam poglede odvlači ova prelepa reka.
Ubrzo stižemo do potoka tj. reke Vrelo, koja svoj život, dug 365 m, produžava u Drini u vidu simpatičnih vodopada.
Hidroelektrana B.Bašta deluje impozantno, kao i uspon ka Mitrovcu, koji nam se podrugljivo smeškao, spremno nas očekajući (za 15 km sa 200 mnv na 1100 mnv). continue reading…

Bog je očigledno čuo moj Očenaš, koji sam izgovarao celu noć i odlučio da nam podari dan bez padavina, doduše dosta tmuran i maglovi, ali najbitnije SUV!

Brže bolje krenusmo, dok se Bog nije predomislio, preko Povlena, tj Debelog Brda, prvog ozbiljnijeg uspona na ovoj turi.


Da li od straha od kiše ili svežine koja je olakšavala vožnju, uspon nismo ni osetili i za kratko vreme smo se obreli na vrhu Debelog Brda, gde nas je dočekala gusta magla. continue reading…

Prethodna noć se definitivno ne može nazvati prospavanom, a kišovito i maglovito jutro je nagoveštavalo dan bez vožnje bicikla. Mokre stvari, mokar šator, mokar ja, mokar Oliver…imali su tendeciju da postaju još vlažniji i natopljeniji.

Zamolismo gazdaricu iz prodavnice prekoputa, da nas primi onako jadne, da se nekako osušimo i sklonimo sa kiše. Na sreću, iza prodavnice je postojala kuća, koja se inače izdaje, te za 500 dinara po glavi, dobismo smeštaj, sa kupatilom, kuhinjom i najvažnije, sa peći na drva. continue reading…

Sastanak je, već po nekom ustaljenom običaju većine bajkera dugoprugaša, bio ispod Ostružničkog mosta. Kiša je lagano rominjala i podsećala nas da je leto ove godine, definitivno zaboravilo da dodje u Srbiju.

Da li zbog svetske ekonomske krize, da li zbog globalnog zagrevanja ili pak “ovi naši volovi” nisu platili leto ove godine, iskreno ne znam, ali ne pamtim za ovih svojih 30 i kusur godina ovoliko kišurine, vodurine i ostalih *urina, od kojih pošten čovek, bajker, ne može da sedne na bajk i provoza se do Crne Gore, Albanije, Rumunije ili Laosa… continue reading…